Isidora Duncan

Kao mala, mislila sam da želim biti učiteljica. Već sa nekih 14 godina, razmišljala sam o nekoj modnoj kući ili o prof. matemtike. Sa 16 godina, željela sam da studiram elektrotehniku, postanem programer i odem u Ameriku ili Englesku. Sa 18 godina, nisam željela ništa. Upisala sam matematički fakultet, jer su mi rekli da je to najbolji izbor. Poslušala sam "ih". Šta želim danas? Želim raditi "nešto", što će mi omogućiti da putujem. Da obiđem sve zemlje i gradove koje želim. Da sjedim sama na plaži i uživam u mirisu morske vode, i u tišini. Volim mir, sigurnost i jako volim, ljeto i plaže. Možda bih voljela da živim na takvom mjestu, da imam kuću na plaži. Šta ja zaista želim? Još nisam uspjela da shvatim. 
Želim da su mi moja majka, baka i brat blizu. Želim ostati u kontaktu sa svojim prijateljima. Želim biti nezavisna žena. Želim jednog dana imati i svoju porodicu. Da li su to stvarno toliko komplikovane i nemoguće želje?! Ja se iskreno nadam da nisu.
Ne volim fakultet koji studiram, nije mi zanimljiv, nije mi koristan. Želim da se bavim nečim drugim. Ali čim?
Pa, ono što me tješi, jeste činjenica da na ovo pitanje (naslov), ne postoji tačan odgovor.  

Igrom slučaja, sinoć sam uzela mobilni telefon,mog najboljeg prijatelja. Javila sam mu da je telefon kod mene i da će ga dobiti sutra. Nisam imala namjeru da čeprkam po njegovim privatnim razgovorima, ali ipak sam to učinila. Gledala sam u listu dopisivanja i ništa mi nije bilo zanimljivo dok nisam ugledala jedno, meni poznato, muško ime. Ime, jednog mog dobrog prijatelja. Otvorila sam i počela da čitam, .... bla....bla ...bla..., a onda sam počela da se smijem. Njihovi razgovori o ženama:"Kako se treba ponašati u gradu? Koje fore se koriste da bi se smuvala djevojka? isl..". Oni misle da je dovoljno djevojci prići u gradu i reći: Gdje ti je papirić? - Koji papirić? - Onaj iz kog si ispala bombončiću!! (HAhahaha) 
Ne shvataju da djevojke vole da muškarci budu direktini, bez okolišanja i puste priče. Kaže se: "Lijepa si, pametna si i sviđaš mi se!" Samo je to dovoljno da se igra ili nastavi ili završi. 
Koliko god se muškarci trudili da nas shvate, oni ne shvataju da mi žene, stvarno nismo komplikovane već i suviše jednostavne. 

Mnogi me pitaju, kakav je studenstski život, da li uživam u životu isl... Pa sam odlučila da svoje mišljenje, o studentskim životima, podjelim sa vama, čitaocima. Ako si dobar student, koji ide redovno na predavanja i na vježbe, samim tim redovno i učiš onda ti je život smor! Opustiš se jedino vikendom na par sati i to je sve. Ako si loš student, onda ti je studiranje najzanimljivija stvar na svijetu. Ja bih iskreno, na taj način, studirala bar deset godina. :D 
Stalno se lumpuje, pije, izlazi, zabavlja, glupira, ali ima dana kad se sjedi i priča o ozbiljnim temama. Taj život je jako zanimljiv, roditelji šalju pare, a ti ih trošiš na izlaske!!! Zar nisi "ponos" svojih rodjitelja?! 
Ja, vodim dosadno-zanimljiv studenstki život, jer sam našla zlatnu sredinu. Idem na 60% predavanja i sve vježe, imam vremena za kafice,bioskop i šetnje. Često se samo smaram u stanu, gledajući neki film ili seriju ali i to je dio života. Pa, zaključak bi bio: "Prestanite postavljati glupa pitanja!! Studentski život je onakav, kakav ti želiš da bude!"

Ja to ne bih ni nazvala "obrazovanjem" jer to definitivno nije. Kako može čovjek koji je završio poslovno-pravnu srednju školu i pravni fakultet da predaje djeci matematiku i fiziku? Zašto nasatvnici rade i poslije svojih 65 godina? Naša budućnost ovisi o našoj djeci. Ja ne želim dozvoliti da moje dijete, danas-sutra, pohađa takvu školu. Radije bih ga ostavila kod kuće i učila ga sama. Sistem se raspada, politika i političke stranke su se uplele u SVE. Ne možemo birati ni učitelje, ni direktore vrtića, ni načelnika/predsjednika (jer se i to na kraju sve potplati i pobijedi onaj ko ima više para). Mi imamo slobodu govora, imamo pravo glasa, ali samo na "papiru". Jadni smo i bijedni, sjedimo i trpimo i ne radimo ništa. Postali smo masa depresivnih, usamljenih, lijenih go**na. 
Potrebno je da pokažemo koliko nas ima i da pokažemo da imamo mozak. Jer na ovom svijetu živi 7 milijardi, a 5 027 964 političara. Koga ima više? Čista matematika!!!
Da li ste toliko uplašeni da nećete ni da prokomentarišete?! Zar ni ovdje niko ne smije da priča? 

Ako bih rekla da mi se život okrenuo za 360 stepeni, to bi značilo da se vraćam na istu tačku (mjesto), zato smatram da je bolje koristiti izraz 180 stepeni. Sve što je nekad postojalo, od tog dana je prestalo. Nestalo je sve pozitivno u mom životu. Izgubila sam vrlo mnogo, tog dana, ali još uvijek nisam spremna da o tome pišem. Problem je što od tada, pa sve do danas, nisam zavoljela nikog, ni prijatelja, ni poznanika, ni momka, nikog novog ko je ušao u moj život. Samo sam voljela one, koji su u mom srcu bili i prije. Zato, moje misli su se vratile njemu. I dan danas, mislim na njega često, češće nego što bih htjela, ali protiv toga ne mogu. Imala sam momka, pokušala sam zavoljeti nekog drugog, čak dva puta, nije mi uspjelo. 
Danas sam slobodna djevojka, studiram matematiku i pokušavam da počnem ispočetka. Sretala sam ga u rodnom gradu, pozdravimo se, popričamo i nastavimo dalje. On nema djece, usamljen je i nesretan, tako mi bar kažu. Ja ne mogu da znam da li je to istina. Čak, lakše mi je kad vjerujem da je sretan, i da živi život punim plućima. 
Večeras se naša priča završava, kako sam iz dana u dan pisala o nama, shvatila sam da zapravo nikad ništa između nas nije ni bilo. Ali zaista, apsolutno ništa, sve je to bio plod dječije mašte. 

Da, koliko god to nekad glupo i besmisleno zvučalo, život uvijek ide dalje. Nastavlja da teče svojim tokom. 

Počeo je treći srednje, učenje, rano ustajanje, kasno dolaženje, gledanje filmova i spavanje. Petkom bih odmarala sa svojem drugaricom uz naše serije, a subotom bi izlazile u grad. I tako sam saznala, da moj "bivši"  radi u diskoteci gdje svi mi izazimo. Nije mi smetalo, pozdravila bih ga i produžila dalje... Vodila bih računa da ne budem u dijelu koji on poslužuje. Često se znalo desiti da baš slučajno zamolim njega da mi nešto donese. Falio mi je. To je bio jedini vid naše komunikacije.. Čula sam priču da njegov najbolji prijatelj (od cure brat) više ne priča sa njim, nisam znala zašto, ne znam ni danas. U aprilu su se vječali, ja sam tu večer bila u gradu, plesala i zabavljala se sa svojim društvom. Odlučila sam, tog dana, da je vrijeme da ga zaboravim i nastavim dalje... i tako je i bilo do 25.06.2014.

Sjedila sam sa svojim društvom za šankom, družili se. Nisam obraćala pažnju na Sergeja i njegovu ekipicu, nije me zanimalo. Dok sam slušala drugaricu kako priča neke dogodovštine, osjetila sam ruke na svojim ramenima. Okenula sam se, bio je to on. Bila sam iznenađena jer mi je prišao u kafiću punom ljudi. Dok je meni prosipao priču da niko ništa ne smije da zna. Možda je razlog tome bio alkohol, koji se osjećao na kilometar. Pitao me, kako sam.. šta radim.. isl.. (ništa pametno). Malo smo popričali, ja sam glumila nezainteresovanost , dok mi je srce lupalo sto na sat. Zatim sam se ponovo priključila razgovoru, a on svom stolu. Smijali smo se, glupirali, a onda me je drugarica šokirao pogledala i cimnula glavom da se okenem u njegovom pravcu. Instiktivno sam okrenula glavu i imala sam šta i da vidim. Ona, moja nastavnica engleskog ,se strastveno ljubui sa njim. Nisam mogla da vjerujem, bili su prijatelji od malih nogu, njen brat mu je najbolji prijatelj. Bol u mojim grudima je bio nezamisliv, oči su mi se momentalno napunile suzama, ali ja sam ja, pa sam sve to pritisnula i zadržala u sebi. Noć sam provela plačući na ramenu svoje najbolje drugarice. Sreća, pa sam imala nju. Koja je uvijek tu za mene, i kad plačem od smijeha, a i kad plačem, zbog slomljenog srca. Nažalost, priča se tu ne završava....( a možda i jeste baš tad završena, samo ja ne želim da priznam) 

Uživala sam narednih dana, mislila sam da sam dobila sve što sam htjela. Zaljubljena sam i srećna. Imala sam sve! A tu spada i višak samopouzdanja. Sergej je bio neispunjena želja mnogih djevojaka, a bio je moj. Bar sam ja tako mislila. Na našem sledećem "druženju", koje se odvijalo na "otvorenom". Bilo ko je mogao vidjeti, da nas dvoje stojimo zagrljeni i zaljubljeni. Mene nije bilo briga, mislila sam da nije ni njemu. Zato sam mu rekla: "Reci mi sad, da ili ne. Ja ne želim da se skrivam!?". Naravno, to sam rekla jer sam bila ubjeđena da će da izabere mene, jer nisam tad znala šta sve on može da izgubi. Bila sam dijete. Zbog toga se kajem i danas. On je stajao, šokiran, samo je gledao u mene. Par minuta nije ništa progovarao, a onda je rekao: "Žao mi je, ali onda je NE!". Oh, kako sam ja tek bila šokirana i ljuta. Rekla sam dobro, laku noć i otišla. Zadnje njegove riječi su bile: "Da li je to sve, zar ništa više nećeš reći?" Moj odgovor je bio najgluplji moguć, bio je ne. Nisam znala da sam tad trebala da se borim za sebe, za nas.  Narednih par dana, očekivala sam poruku ili poziv, samo da mi kaže da ne može bez mene. To se nikad nije desilo. Bila sam previše ponosna i bijesna, i odustala sam. Nisam mu se javljala, nisam pisala, nisam više išla na glumu. Izbjegavala sam ga, i to mi je dobro išlo. Tuge u mom srcu nije bilo, samo bijes i šok.  Sve dok jedne večeri nisam došla u jedan kafić sa društvom (dva i pol mjeseca poslije) i tu sam ga ugledala u društvu dvije prijateljice. Jedna, je bila moja bivša razrednica, a druga, moja bivša nastavnica engleskog i inače sestra njegovog najboljeg prijatelja....

Prvi dani su bili pravo mučenje za mene. Nije mi se javljao, nije me gledao, nije mi pokazivao ni jedan znak da me uopšte primjećuje u prostoriji, kad smo zajedno. Osjećala sam se kao malo napušteno kuče. Sergej je odlazio sa proba ranije, išao je na roštilje sa svojim drugom i njegovom sestrom i još nekim prijateljima. Dok, sam ja noćima ležala budna u krevetu, razmišljajući zašto se tako ponaša. Na kraju, sam mu slala i par patetičnih poruka, koje su urodile plodom i jednu večer, vraćali smo se zajedno i pozvao me je da sjednemo kod osnovne škole. (bilo je kasno uveče, tamo nije bilo nikog) Rekao mi je sve ono što sam željela da čujem, čak i više od toga. Rečenicu koju nikad neću zaboraviti: "Sad da mogu, otišao bih sa tobom, negdje daleko da budemo samo ja i ti.". Rekao mi je da čeka neki posao u struci (završio je pravo) i da za sad mora da ima besprijekoran ugled. Veza sa mnom bi to naravno pokvarila. U jednom momentu smo prestali da pričamo, ja sam ga samo gledala. On me je uzeo u svoje krilo i poljubio me je. Osjećaj je bio divan ali i užasavajući jer nisam znala šta ja treba da radim. Nježno me milovao rukom niz leđa, zatim ljubio moje rame, moj vrat pa zatim ponovo moje usne. Uživala sam, mislila sam da sam u raju. Naravno, ja sam samo skamenjena sjedila u njegovom krilu.
I tu večer smo se razišli, opet ne znajući, kako dalje.. 

(Mali uvod (ako niste pročitali prvi dio): Pisala sam o tome kako idem u ljetnu školuglume, zajedno sa njim. )

Imali smo tu "tradiciju" da poslije svake završene probe, odemo na piće do nekog kafića. Nisu uvijek išli svi ali većina jeste. Ja i on smo spadali u tu većinu. Jedne subote, izašla sam sa drugaricom u grad, obišle smo kafiće u koje inače izlazimo i  srele smo njega za jednim stolom. Nije bio sam, već u društvu jednog prijatelja. Pozvali su nas da im se pridružimo, i zbog glasne muzike odlučili smo preći na neko mirnije mjesto. Sjedili smo i razgovarali, pili jedno piće za drugim.. sve dok nismo morali da krenemo kući. On i ja živimo na istom djelu grada pa smo išli zajedno, malo smo se gurkali i glupirali putem, kao djeca, bili smo baš veseli. Sve dok ja u jednom momentu nisam rekla:"TI si zaljubljen u mene!". Ni danas ne mogu da vjerujem, kako sam imala hrabrosti da mu to kažem, a njegov odgovor je bio poljubac. Bio je to onaj, mek, topal i lagan dodir njegovih usana na mojim. Ja sam momentalo zablokirala, nisam mogla da vjerujem šta mi se dešava. Ostali smo još neka dva sata, stojeći ispred moje kuće, pričajući o svemu, samo ne o nama. Tu večer, nikad neću zaboraviti, jer tad sam bila najsrećnija djevojka na svijetu. Bila sam sretno zaljubljena (bar sam tako mislila) imala sam porodicu, prijatelje, super ocjene. Imala sam sve! Sad sam samo čekala sledeći susret i pravi poljubac. 

P.S. Od sada će "ON" biti Sergej. 

Prije par godina, počela sam se baviti glumom. Naravno čisto amaterski, zbog novog iskustva i novih poznanstava. Na toj pozorišnoj sceni sam upoznala njega. Visok, crn, pametan i duhovit. Nikad nije prošao dan da se nismo smijali njegovim šalama i anegdotama. Svima je uvijek popravljao raspoloženje. Ali, uvijek je on bio taj u čijim se očima nazirala tuga i zabrinutost. To me je zaintrigiralo. Na početku nisam znala koliko godina ima, već samo činjenicu da je slobodan i da se trenutno ne viđa ni sa kim. Potajno sam kao i svaka tinedzerka maštala da ću sa njim spoznati ljubav. Naravno, uvijek sam znala da su to samo puste želje... naročito kad  sam saznala za njegovih 28 godina. Dok  sam ja bila samo obična šesnaestogodišnjakinja kojoj su najveći problemi bili lajkovi na fejsu.. Sve dok jednog dana ili bolje rečeno, večeri, nisam popila malo više nego inače...

Koliko ste često željeli reći, tako tri jednostavne riječi jednoj, posebnoj, osobi? Ja, iskreno, milion puta. Zašto nisam? Ili bolje reći:"Zašto i neću nikad?". Zato što se bojim. Bojim se, možda me on ne voli. Još više se bojim, reći će da me voli, ali da ne može da je ostavi. Da, on je zauzet. On je oženjen. On je stariji od mene, ali ja ga volim. Imam hrabrosti da ovo pišem, jer znam da on to nikad neće pročitati, a meni je potrebno da to napišem. Zato, od danas,  ja ću da pričam svoju priču. Možda je niko, neće nikad ni pročitati, a možda baš neko, pronađe sebe ili nekog svog, u mojim riječima. Možda će neko da saosjeća sa mnom, neko drugi da me osuđuje, a neko će da pomisli: "Bože, neću učiniti istu grešku kao i ona!". 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.