Isidora Duncan

Kao mala, mislila sam da želim biti učiteljica. Već sa nekih 14 godina, razmišljala sam o nekoj modnoj kući ili o prof. matemtike. Sa 16 godina, željela sam da studiram elektrotehniku, postanem programer i odem u Ameriku ili Englesku. Sa 18 godina, nisam željela ništa. Upisala sam matematički fakultet, jer su mi rekli da je to najbolji izbor. Poslušala sam "ih". Šta želim danas? Želim raditi "nešto", što će mi omogućiti da putujem. Da obiđem sve zemlje i gradove koje želim. Da sjedim sama na plaži i uživam u mirisu morske vode, i u tišini. Volim mir, sigurnost i jako volim, ljeto i plaže. Možda bih voljela da živim na takvom mjestu, da imam kuću na plaži. Šta ja zaista želim? Još nisam uspjela da shvatim. 
Želim da su mi moja majka, baka i brat blizu. Želim ostati u kontaktu sa svojim prijateljima. Želim biti nezavisna žena. Želim jednog dana imati i svoju porodicu. Da li su to stvarno toliko komplikovane i nemoguće želje?! Ja se iskreno nadam da nisu.
Ne volim fakultet koji studiram, nije mi zanimljiv, nije mi koristan. Želim da se bavim nečim drugim. Ali čim?
Pa, ono što me tješi, jeste činjenica da na ovo pitanje (naslov), ne postoji tačan odgovor.